Prvi put posle jednog \”zbogom\” otići ću u taj grad. Ne mogu više da ga izbegavam, a znam da još uvek nemam snage za to. Vratiće mi sećanja na sve ono što lažem da sam zaboravila. Na sve ono što je uništeno na početku, a moglo je da traje. Na sve ono što je moglo da bude, a nije i neće.
Vraćam se da vidim kako je lep taj grad u jesen, a sve me podseća, podseća na onog koji je odustao od mene, a nije imao želje ni da se potrudi. Tako mu je bilo lakše. Ja sam bila previše komplikovana, naišle su neke jednostavnije, lepše, bolje.
Znam, odustaje se od ljudi koji odustanu od tebe. Nekako je u teoriji sve lakše. Praksa je nešto sasvim drugačije. Odustala sam i ja, oterala ga iz života, ali još se sećam. I ne bi sve bilo tako strašno, da u neke odnose potpuno ne uložimo sebe. Da na lažnoj nadi ne sagradimo čitav jedan svet. Svet koji se sruši u trenu, kad shvatimo da smo potrošili vreme tragajući za istinom, prolazili pored ljudi koji su želeli da nas vole, a voleli one koji nas lažu.
Pustimo ljude da odu, izbacimo ih iz života, ali nam ogade sve što smo vezali za njih. Pesme preskačemo na plejlisti, a kad ih čujemo na radiju gutamo knedlu i ne dozvoljavamo suzama da poteku. Gradove zaobilazimo, a ako ipak moramo da odemo tamo, zaobilazimo mesta koja nam vraćaju sećanja. Od sportskih disciplina – menjamo temu, kad nas pitaju \”kako smo\” i \”da li se javlja\”.
Tako i ja. Ne volim više taj grad, a nekada sam ga obožavala. Jedino što mi ostaje je nada da ću ga jednom, kad preživim, ponovo obožavati. Jednog dana ću verovatno otići na neka mesta i neću se setiti. A možda ću čak i naučiti da se opet smejem i dozvolim nekome da mi se ponovo približi.
Jedino u šta sam sigurna je da gradove nikada ne treba vezivati za ljude. Ljudi su prolazni, a gradovi večni. Oni ostaju onda kada svi odu, da nas grle kada sami i uplakani šetamo ulicama, da nas teše, ne odustaju od nas i puste da ih obožavamo.
