Ustala je jednog jutra i shvatila da više ne poznaje sebe. U ogledalu je bio neko drugi, neko bez osmeha, bez sjaja i želje u očima.
Uplašila se, uzdahnula, protrljala oči, ali odraz u ogledalu je bio isti.
I nije se to desilo odjednom. Ne, ne.
Čovek po čovek, greška po greška, iluzija po iluzija, razočarenje po razočarenje i dođeš do toga da sebe više ne prepoznaješ.
Niko kao ljudi koje si voleo ne ume da te promeni. Niko kao ljudi koje si voleo, a koji su te razočarali, ubili snove, želje, nade…
Ubiju ti veru u ljude, pa počneš da se kriješ od nijh. Da bežiš u neki svoj zamišljeni svet, u svoja četiri zida. Da ćutiš i puštaš da ti dani liče jedni na druge. Da puštaš život da prođe pored tebe.
Znala je samo jedno – mora da vrati staru sebe. Onu koja se smejala, koja je volela ljude, koja je uživala u životu i ostvarivala zacrtane ciljeve. Da vrati staru sebe i zavoli je ponovo.
I veruje da će je nekog narednog jutra ponovo prepoznati u ogledalu.
