Devojčica u meni sedi u ćošku i plače.
A ja ne znam šta da joj kažem, kako da je utešim.
Odavno ne umem ni da je zagrlim.
Ne znam kako da joj objasnim da ljudi nisu ono što je mislila da jesu.
Ne znam kako da joj kažem da ne grli iluzije kao da su plišane igračke.
Nisu, zapravo su jako opasne igračke.
Lako se slome, još lakše te iseku.
Ne znam kako da joj kažem da ne traži sebe u drugima, da ne očekuje ništa od njih.
Ljudi biraju za koga će imati vremena.
I nije ona ljuta što ga za nju nemaju,
samo je mnogo tužna...
Tužna, jer bi ona za njih izmislila vreme.
Ne umem da je utešim odavno.
Samo gledam u jednu tačku i ćutim.
Plašim se da će ta devojčica odrasti.
Plašim se, jer će onda izgubiti sjaj u očima, izgubiće osmeh i vedrinu.
Postaće kamen.
Kamen o koji će se mnogi slomiti.
Isto onako kako se ona večito lomila o druge.
Devojčice,
Kako si samo umela da kamenu izmisliš dušu!
Kako si samo umela da letiš na oblaku od iluzija!
Kako si samo umela da izmaštaš ljudima osobine, koje neće imati još tri života da žive!
Kako si samo umela da slomiš sebe samu...
Devojčice,
Nemoj da odrasteš.
Odrasli ne umeju da se raduju sitnicama.
Odrasli su večito nezadovoljni.
Odrasli ne umeju da maštaju.
Odrasli uvek žure.
Odrasli nemaju vremena.
Stvarnost je ružna.
Dodaj joj boje.
I znam...
Ne umem da te utešim...
Samo te molim -
Nemoj da odrasteš.
