Dobila sam pitanje da li želim da ostanem sama u životu..
Sve mi se više čini da je odgovor na to pitanje potvrdan.
Nema svaka duša srodnu.
Nema svako svoj par.
Nema svako srećan kraj iz bajke.
Nema svaka vreća svoju zakrpu.
Neko mora da ostane sam.
Sve mi se više čini da ću to biti ja.
Ne zato što moram, već zato što tako želim.
Zato što sam takva najbolja po sebe.
Ne umem da se ne dam milijardu posto kad volim.
Ne umem da stavim sebe na prvo mesto.
Ne umem da ne pokazujem svoje slabosti, a svi ih imamo.
Ne umem da odem na vreme.
Ne umem da zaboravim.
Ne umem da ne verujem u reči.
Ne umem da me ne boli kad ih ne prate dela.
Neko mora da ostane sam.
Neko poput mene ko je rastao na bajkama i onome \"živeli su srećno do kraja života\".
Neko ko je verovao u srodne duše i ljubav do kraja života.
Ko je zaboravio da život nije romantična komedija.
Neko ko emocije meša u sve.
Koga su toliko puta slomili da više ne zna ni gde su mu svi delovi.
Neko poput mene ko više ne ume da se sastavi.
Izlepljena.
Zakrpljena.
Ličim na nešto što sam nekada bila.
Ali ja vidim...
Nisam to više ja.
Niti ću ikada biti.
Tako valjda završe oni \"previše\" ljudi.
Previše emotivni.
Previše veruju.
Previše ulažu sebe.
Previše se trude.
I onda pregore.
Uvek sam bila samo to - previše.
Nikada dovoljno dobra.
I umesto što sebe mučim pitanjem zašto,
Vreme je da prihvatim
I da to \"previše\" poklonim sebi.
