Ne znam tačno koliko godina sam imala,
kada sam počela da pamtim sve što se oko mene dešava, ali znam da se otprilike od tad borim sa sobom i sopstvenom emotivnošću. I preteško je kada sve može da te povredi. Kad nemaš neki zid oko srca i duše, toliko debeo i čvrst, da do njih ništa nikada ne može da dopre.
Ljudi ne razmišljaju ni šta izgovaraju, a kamoli koga to može da povredi. Reči umeju da iseku i naprave toliko duboku ranetinu, da nikada ne uspe do kraja da zaraste. Ostane krasta, koju svaka loša reč uspe da raskrvari.
E, moja duša je prepuna tih krasti koje svako malo krvare. I pitam se, dokle!? Kad će prestati da mi budu važne tuđe reči? Ljudi ionako ne stoje iza njih. Obećanja olako daju, a uglavnom bez namere da ih ikada ispune. Komplimente dele da bi izvukli neku korist. A uvrede, uvrede su zapravo njihov odbrambeni mehanizam prouzrokovan raznim nelečenim traumama. Neke su i posledica običnog nevaspitanja.
I kad sve to znam, pitam se zašto me i dalje bole? Zašto mi i dalje znače? Zašto se toliko čvrsto držim za njih i ne puštam dok me svu ne iseku? Valjda zato što svoje preozbiljno shvatam. Svaku svoju reč merim bezbroj puta, pre nego je izgovorim. Razmišljam o posledicama, da li će nekoga povrediti i često uspem u tom premeravanju opet da povredim samo sebe. Ljudima nije stalo ni do sopstvenih, a kamoli do mojih reči.
Ali uvek postoji strah da ću naići na osobu poput sebe, pa ja biti ta koja povređuje. Čovek uvek polazi od sebe, pa ne radi ono što ne želi da mu se radi.
I tako, dok se držim svojih i tuđih reči, čekam da neki ispune svoja obećanja, život mi se smeje u lice. Smeje mi se, jer ne umem da ga živim. Smeje mi se, jer ne planira da me čeka. Neće da me čeka, dok ja čekam ispunjenja obećanja, pokušavam da prebolim svaku uvredu, nalazim opravdanja ljudima i mrzim sebe što im previše dozvoljavam.
A intuicija, intuicija je besna na mene.
Intuicija me, nažalost, nikad nije prevarila.
Sve vidim, sve osetim, sve znam.
Ali ipak pustim želju da je nadvlada i da sagradi kulu od iluzija.
I tako dok ja gradim kule od iluzija, iznova i iznova, ti neki žive i seju uzaludna obećanja i lažne nade, uvrede, lažne komplimente i ni na trenutak ne razmisle o njihovim posledicama.
Oni žive, dok ja stojim u mestu.
Dok ja uništavam sebe, oni sebe izgrađuju.
Dok ja ponižavam sebe, oni lete na oblaku od lažnog samopouzdanja i ostvaruju svoje snove.
I, kome je bolje?
