Zidovi
Volela je život, iako nikako nije mogla da nauči da živi. Pokušavala je, trudila se da nauči, ali nije išlo. Zašto? Ni sama nije znala. Spolja odrasla, a zapravo još uvek devojčica, koja veruje u ljude i ljubav, zaglavljena između realnosti i mašte. Sanjala je, velike i male snove, ali je realno sagledavala svet oko sebe. I baš zbog toga često bežala u neki svoj, ograđen zidovima i bodljikavom žicom.
Uvek je znala šta želi. Znala je i šta ne želi, ali je nekako sretala one zbunjene, koji ne znaju. Zidovi nisu dovoljno štitili, puštala ih je u svoj svet na sopstvenu odgovornost. Nije htela da odustane od traženja srodne duše, nekog s kim će moći da ide kroz život, a da ostane svoja, da ima svoju slobodu, ali i da mu pripada. Želela je nekog ko ima hrabrosti da traje, želela je da voli i poštuje nekog ko će je voleti i poštovati. Uzalud, sudarala se sa kukavicama. Sada gradi jače zidove, stabilnije i sve ređe odlučuje da ih sruši zbog nekog.
Nema tu nikakve bajke, ni maštanja o prinčevima. Samo radoznala devojčica koja nosila jesen u srcu, volela muziku i kišu, Njujork i ćutanje uz kafu, tvrdoglava i uporna. Uporna u traženju nekoga sa kim će živeti snove, svoje i njegove. Ne nekoga ko će je voditi kroz život, već saputnika. Ne drugu polovinu, već celu osobu kao što je i ona. Samo da bude oslonac kad treba, da ume jako i dugo da grli i da je ne teši. Nikada. Niko još uspešno nije utešio realistu. Uzaludan je to posao.
Često joj se učini da će se baš njena priča završiti tužnim krajem. Na tom kraju vidi staricu, samu, bez igde ikoga. Ne plaši se ona samoće, svi na kraju ostanemo sami. Plaši se da na tom kraju neće imati lepih uspomena. Da će se sećati samo promašaja i razočaranja i toga da se od nje najlakše odustajalo. To je povremeno uplaši, ali ne predaje se. Još uvek se nada preokretu, vremena za sada ima. Traži, ne odustaje. A zidovi, zidovi će sami pasti kad takav neko naiđe. Nisu oni nikakva prepreka.
\”Bila je zvezda, bila je pesma, svaki dan druga, a večito ista.
Snila je dobra stara vremena, i svog Šopena i Baha i Lista.
A u životu, sama na svetu, u menuetu tražila spas.\”
(Đorđe Balašević, Menuet)