Život ti se nekada pretvori u filmsku scenu. Onu u kojoj gledaš kroz prozor žutog taksija, dok sviće iznad Njujorka. Samo što nisi u taksiju, a ni u Njujorku. Sediš u sobi, negde u nekom malom gradu i gledaš u jednu tačku.
Kako bi bilo lepo kad bismo sami mogli da režiramo ovaj film zvani Život i biramo glumce za glavne i sporedne uloge. Radnja mog filma odvijala bi se, naravno, u Njujorku. Nikada nisam videla taj grad, ali osećam da tamo pripadam. Možda i gradovi mogu da budu srodne duše. Onda bi definitivno on bio moja srodna duša. Veliki grad, sa mnogo ljudi sa svih krajeva sveta, koji večito negde žure. Čudno. Svi beže iz takvih gradova, a ja bih baš u jedan takav.
Bilo bi lepo, ali je nemoguće. I ja sam trenutno zaglavljena na nekim dosadnim scenama, koje su i mene smorile. Sumnjam da bi neko ovo želeo da gleda. Onaj ko je pisao scenario za ovaj film, je nemaštovit, dosadan lik, sa čestim promenama raspoloženja. Ili je možda ta mašta malo kasnije proradila. Da, mora da je tako. To tek treba saznati, nadam se što pre.
