Dok sedim u parku i posmatram još jedan zalazak Sunca, razmišljam koliko sam puta u ovom gradu bila baš tužna. Čudno, ne mogu da se setim baš svakog puta. Za mene to i jeste čudno, s obzirom da pamtim kao slon. Sve primetim, sve prećutim i sve zapamtim. Loša po sebe, celog svog života.
Ali, eto, ne mogu da se setim koliko puta sam tužna posmatrala zalaske. Verovatno ih je bilo mnogo.
Moj grad je najlepši u suton. Možda sam subjektivna, ali zaista mislim tako. Zlatna se boja razlije nebom, a ti oduševljeno posmatraš sve dok se Sunce ne sakrije iza Tvrđave.
Volim zalaske, jer mi i pored ogromne tuge ne daju da razmišljam, samo sam oduševljena lepotom. Dok ne padne noć, a onda se vratim analiziranju svega i mučenju sebe.
Ali prija ta pauza. Prija taj mir.
Zato ću zauvek juriti zalaske, gde god bila.
I pamtiti ove iz mog malog grada.
