Majka je svoje cipele držala u jednoj sobi na spratu.
Kao mala, stalno sam odlazila tamo i isprobavala ih satima. Pravila se da sam velika. Htela sam što pre da odrastem, mislila sam da odrasli mogu sve i da im je život fenomenalan.
Sada sam odrasla, bar tako kažu, a sve što želim je da opet budem dete. Dete koje satima isprobava mamine cipele i ne brine ni o čemu, osim o tome kako da što pre odraste.
Čudan je život. Kao deca divimo se odraslima, kao odrasli divimo se deci. Ne umemo da uživamo u trenutku. A valjda je samo to njegova poenta.
Sve u svemu, danas više nema te sobe s cipelama. Mogla bih da pitam majku šta se desilo sa njima. Mogla bih da je pitam i šta se desilo sa mnom. Možda bi ona znala da mi odgovori.
