Ponekad

Ne nedostaje mi on.

Ponekad samo nedostaje onaj osmeh koji sam imala na licu kad god bih pričala sa njim. Ponekad nedostaje njegov glas i ono ozbiljno \”Ivana\”, uvek kad lupim neku glupost. Ponekad nedostaje njegov humor, iako je često bio surov, a koji sam na neki čudan način uvek razumela.

Ponekad se srce stegne kad me neko nazove onako kako me je on zvao. Ponekad isplačem okean kad se setim i gledam u te dve slike koje su ostale posle svega.

Ponekad se pitam kakva bi bila moja reakcija kad bih ga srela i nikako ne mogu da je zamislim. Svaki put je drugačija. Da li bih samo prošla pored njega? Da li bih zastala? Da li bih imala potrebu da ga zagrlim? Nekad sam imala. Ne znam. Ništa više ne znam.

A možda se i nećemo sresti. Bar ne u ovom životu.

Ponekad se pitam da li sam mogla da promenim nešto. Ponekad samo ćutim, gledam u prazno i krivim ga za sve. A znam da smo krivi oboje.

Ponekad nedostaje da se pojavi kad sam besna na njega i pokaže mi da ne umem da budem ljuta. Na njega ne. Ponekad poželim da me nije razočarao i da je sve ovo san iz koga ću se probuditi, a ponekad da sve zaboravim.

Nedostaju trenuci.
Nedostaje osmeh.
Nedostaje sve što je bio u mom životu.

Ali ne, on mi ne nedostaje.