Prošetam često kejom. Moje omiljeno mesto za razmišljanje. Prošetam i pored te klupe. Sada je prazna. A sećam se, tu sam sedela s onim nekim i verovala da će baš ta klupa označavati početak jedne bajke. Nije to bila bajka. Više noćna mora. Trajalo je kratko i sreća što nije duže. Sednem sada sama i dugo, dugo razmišljam. O svemu i svačemu, pa i tom nekom. Mogao je da bude Moj Neko, a ostao je samo onaj o kome nemam ništa lepo da kažem. Nekim ljudima će večito nedostajati hrabrosti. Za sve, ali najviše za život. Učini ti se da prepoznaš iskrenost u nekome, a onda se iluzija o iskrenosti oklizne i padne u reku. I nema je više. Kukavice nikada neće umeti da budu iskrene, ni prema sebi, a ni prema drugima. I često se pitam zašto o ovome razmišljam. Odgovor je jednostavan. Neki ljudi služe kao opomena. Ne ponovili se.
