Oktobarska devojčica

Volela je oktobar.

Najlepši mesec u godini.
Volela je njegove boje, od sive do jarko žute. 
Volela je njegove mirise, njegovo sunce, njegove kiše 
i to kako je umeo da zaledi krv u žilama svojom hladnoćom i vetrovima,  
ali i da se za dan promeni u mesec topliji od juna.

Volela je jesen i zvuke šuštanje lišća pod nogama...
Volela je kišu i onaj osećaj dok joj kapi kiše dodiruju lice.
Nosila je osmeh sa sobom i kad nije bila srećna.
Skupljala je kestenje po parkovima, šolje za kafu i knjige,
a u jednom danu je umela da promeni šest muzičkih žanrova.

Volela je tišinu uz kafu i da se ispriča sama sa sobom. 
Mahala je suncokretima pored puta, 
pokušavala da pomazi kaktus...
Volela je novogodišnje praznike, snegove,
i način na koji joj se pahulje uvuku u lokne.

Volela je fotografiju i to kako joj ona pruža mogućnost 
da od realnosti zamrzne one najlepše trenutke.
Jer realnost je često umela da bude ružna i surova.

Lutala je satima pustim, mokrim ulicama 
i činilo joj se da je grad tad najlepši.
Možda je samo bila umorna od ljudi, 
a možda zaista jeste tako.

Volela je i jesenje sunce, 
ali i sive oblake koje je nosila sa sobom.
Pričala je sa psima i mačkama na ulici, 
javljala se svakom od njih
I činilo joj se da je razumeju bolje 
od onih koji imaju moć govora i rasuđivanja.

Plakala je uz pesme, filmove, tužne priče, 
zapravo sve je moglo da je rasplače.
I bila je samo jedna oktobarska devojčica u moru drugih devojčica.
Ništa posebno.
Sasvim dosadno obična.

A bajke o posebnosti...
Njih je ostavila drugim devojčicama.