Odlučila sam da više nemam dušu.
Znam, znam.
Ne može to samo tek tako da se odluči.
Od danas nemam dušu i ništa više ne boli.
Boleće.
Još dugo.
Ali ne mora niko to da zna.
Ne mora niko da vidi.
Ne treba niko da te sastavlja, spašava ili sažaljeva.
Odlučila sam da više nemam dušu, a znam da je nemoguće.
Samo sam umorna.
Umorna od sopstvene preosetljivosti.
Umorna od sopstvenih očekivanja od sveta, ljudi, života.
Umorna od stalno prisutne tuge.
Umorna od toga da sve komplikujem.
Umorna od toga da sve idealizujem.
Umorna od razočaravanja.
Samo sam umorna.
I plašim se da je ovo ona granica.
Granica koju sam prešla i da više nema nazad.
Granica nakon koje je nemoguće odmoriti umornu dušu.
Dušu milion puta sastavljanu iz najsitnijih komadića.
Dušu milion puta pregaženu od strane ljudi.
Površnih ljudi, kojima je duša samo još jedna sasvim nebitna stvar.
Odlučila sam da nemam dušu.
A znam, neće ona nigde od mene.
Jedno smo.
I...
Teram je od sebe.
Vrištim.
Besnim.
Jer..
Ne treba nikome, dok je meni samo štetna.
A onda je zagrlim, pa se isplačemo.
I znam, neće onda nigde.
Tako umorna i loše izlepljena.
Ostaće sa mnom do kraja.
Shvatiš...
Da imaš samo nju.
Da imaš samo sebe.
Da nemaš gde da pobegneš.
