Od svega smeš da odustaneš, ali ne i od sebe.

Čudna sam i samoj sebi. Kao klinka sam maštala da se udam, zamišljala sebe u beloj venčanici, smišljala deci imena. Brzo je taj san zastareo, čim sam shvatila da ljudi brak shvataju kao robiju, da većina nije stvorena za jednu osobu. Onda sam počela da zamišljam sebe kao poslovnu ženu, sa karijerom. Nezavisna žena, sa stanom na Menhetnu, poslom u banci, brzim životom, bez mnogo vremena za razmišljanje. Tu se nigde nije uklapao muškarac. Išla sam iz krajnosti u krajnost. To baš liči na mene. Večito sam u nekim krajnostima.

Danas, dok bezuspešno tražim posao i razočaravam se u ljubav, čini mi se da nema ništa od mojih snova. Opet neka krajnost. Ili mi se čini da sve ima smisla ili da ništa nema. Kad ti realnost opali šamar, ne možeš da dođeš sebi. Ne znaš gde udaraš. Ne znaš u kom pravcu da kreneš. Kažu da treba ići napred, a šta je napred? Rešenje ili provalija? I dok od drugih tražiš odgovore na pitanja, sve više shvataš da nikoga ne zanimaju tvoji problemi. Da si sam u svemu. Ljudi te potapšu po ramenu, pogledaju sažaljivo, kažu \”biće bolje\” ili tako neku otrcanu frazu i nastave dalje sa svojim životom. Svako ima svoje probleme. Odgovore na pitanja znaš samo ti.

I onda se navikneš da budeš sam, izbegavaš ljude i njihove otrcane fraze, pokušaje da te uteše jer im je neprijatno da ćute. Na savete odgovaraš sa \”ma znam\” i želiš da što pre završe svoje izlaganje. Ni trepnula nisam, a postala sam asocijalna osoba. Sad biram da čitam knjigu, umesto da idem na kafu sa društvom. Gledam film, umesto obilaženja šoping centara. I zamišljam sebe kako sa rancem na leđima i kartom sveta u ruci, obilazim nepoznata mesta, gradove. Sama.

Još uvek su svi ti moji snovi na listi, samo sam ih malo korigovala. Odrasla, valjda. Ne želim brak, želim ljubav. Ljubav koja ne odustaje od tebe zato što je postalo teško i ne traži nešto bolje u tuđem krevetu. Želim karijeru, ali ne po svaku cenu. Želim da putujem, sama ili sa nekim, meni posebnim i dragim. Najbolje bi bilo uspostaviti balans između svega toga.

Deluje nerealno, ali ne pristajem na kompromise. U meni večito vode rat Realnost i Ideali. Prete mi ljudi da ću zbog toga ostati sama. Neka. Možda sam sebična, tvrdoglava i svašta nešto, ali ne želim da budem sama sa nekim. Ne želim da pristanem na ono što ne želim. I niko me neće ubediti u to. Na samoću sam se navikla, više je se ne plašim. A od snova ne odustajem, jer to nikako ne bi ličilo na mene. Od svega smeš da odustaneš, ali ne i od sebe.