Dok se ona borila s daljinama, on je imao neku svoju blizinu.
Dok je ona sanjala jesen samo za njih dvoje, on je imao neko svoje proleće.
Dok se ona trudila da stigne, on je prestao da čeka.
Bili su dva potpuno različita sveta.
Ona se, eto, nikada nije uklopila u njegov.
Dugo je, međutim, živela u zabludi da tu pripada.
On nije želeo da bude deo njenog, a nije hteo ni da ode.
Nije je želeo ni u svom, ali je nije puštao.
Sebičan, kao i uvek.
Želeo je da pati, da mu se nada, da stoji u mestu i čeka ga.
Da mu hrani ego.
Nije on umeo nju da voli, samo ona to nije znala.
Ko zna, možda on nikoga i ne ume da voli, ali to joj više nije važno.
Oslobodila je svoj svet njegovog prisustva i krenula dalje.
I nije to više isti svet, ali zalepiće, sastaviće, popraviće ga ona već.
Nije joj prvi put.
Samo.. popravka bi mnogo kraće trajala da ume da (ga) zaboravi.
Ali…
I sećanja vremenom moraju da izblede.
Teši se time kad više nema snage za dalje.
Pokupi delove svog sveta,
zagrli večitu jesen u sebi,
oprosti daljinama što su joj večito rušile snove
i s tugom u pogledu i osmehom na licu nastavi dalje.
