Tužno je to kad shvatiš
Da te niko nikada nije iskreno voleo.
Voleo, želeo, niti si nekome bila posebna.
Kažu, ne volim sebe zato je to tako.
A pitam se, šta je starije - kokoška ili jaje?
Nekada sam cenila i volela sebe.
Nekada davno sam maštala da ću nekome biti vredna svega.
I trudila sam se.
Iskreno i od srca.
Svaki put.
Davala sve od sebe.
Išla srcem kroz tuđe trnje.
Večito sam udarala u emotivne invalide.
Ljude koji nemaju hrabrosti za emocije.
A možda samo nisu voleli mene?
Tužno je kad shvatiš koliko nikome ništa ne vrediš.
Tužno je što u površnom svetu, još uvek tražiš i očekuješ dušu u nekome.
A mnogi su je odavno prodali Đavolu.
Prodali, za sitna, površna zadovoljstva.
I kad te povrede, pobegnu.
Neprijatno im je.
Nije im žao, nije im teško.
Samo im je neprijatno i žele da te izbrišu iz sećanja.
Tako je lakše.
Znam.
Volela bih da i ja negde usput ostavim emocije.
U crnoj đubretarskoj kesi ih bacim u neki kontejner.
Šta će mi?
Ne mogu iz ovog površnog sveta nigde.
A s njima se nigde ne uklapam.
Uvek sam ta puzla koja je višak u kutiji.
