Polako te zaboravljam…
Polako te zaboravljam. Nekad se uplašim jer ne mogu da ti se setim lika, glasa, pogleda. Postojiš samo kao neko ko mi je nekada značio mnogo i isto toliko me je povredio. Polako te zaboravljam. Ostalo je još samo sećanje na iluzije i odustajanje koje i danas boli.
Skoro da te niko više i ne pominje, a ja te ćutim odavno. A kad te pomenu, odmahnem rukom i kažem kako si verovatno zaboravio i da sam postojala u tvom životu. Kako samo ta rečenica zaboli i kako se samo nadam da verovatno nisi. Nadam se da me se setiš ponekad, gde god da si sada. Da i ti tamo negde žališ što smo sve upropastili, što smo odustali, što nismo umeli nas.
Znaš, posle tebe su se ređali samo promašaji. Jedan za drugim. Čak nisu umeli ni da me povrede kao ti, jer nisam umela da ih volim kao tebe. Nisu imali ništa tvoje i nisu me razumeli kao ti. Možda su čak imali i manje mana, ali to nije bilo važno. Tvoje mane sam volela. I kako sam samo uvek nalazila opravdanja za njih. A onda su me dokrajčile. To saznanje da si kukavica, me je porazilo. I ja sam imala brezbroj strahova, realnih strahova, ali sam želela da se trudim i borim za nas. Ti nisi.
I davala sam šanse i posle tebe, ali nikada ni sa jednim nisam poželela da pričam do zore. Od njihovog glasa nisam drhtala kao od tvog. I njedan nije imao taj pogled tužnog psa, koji samo naizgled deluje bezopasno. Volela sam svašta kod tebe, a sad mi se čini da sam zaboravila kako se voli. Umorna sam od promašaja, valjda. Sad mi ostaje samo da čekam da taj umor prođe.
Znaš, onog dana kad si mi srušio svet, svašta sam ti rekla. Pokušavala da doprem do tebe, da te povredim rečima kao ti mene delima. Svašta sam ti rekla, a ono najvažnije prećutala. To \”ostani\” stoji još u grlu. Nisi ni ti poželeo da ostaneš. Da sam rekla, možda bi ostao iz sažaljenja, a možda zato što želiš. Uvek bi postojala sumnja, a ja sa sumnjama ne želim da živim.
Bože, koliko samo pitanja postoji u mojoj glavi! Toliko je možda, zašto i šta ako, toliko je analiza bez smisla i reda. Kao svaka vaga, nosim u sebi svoj mali pakao koji sama režiram. Ne nazire mu se kraj. Samo se niže epizoda za epizodom. A tako mi treba mir. Poželim i nekad da se ponovo zaljubim, baš ovako. A onda se setim da ne vredi, sa mnom se uvek sve završava na isti način.
Poželim ponekad da volim i sretnem nekoga ko me neće terati da bežim u sećanja o tebi. Nekoga ko me neće razočarati i ko neće odustati od mene ovako naporne. Đavo da me nosi, još uvek se nadam da taj neko postoji…
Polako te zaboravljam, a volela bih da te vidim još jednom i zagrlim. Mada znam da nam ovaj život nije baš naklonjen i da verovatno od toga nema ništa.
Zato ti i pišem, iako nećeš pročitati.
Zato ti i pišem, jer više neće biti prilike da ti kažem.