Pitam se…

Pitam se…
Da li se nekada setiš?
Da li ti je žao?
Da li želiš da je bilo drugačije?
Da li ti nedostaje moj zagrljaj?
Da li poželiš da sam tu?
Da li me ćutiš kad te pita(ju) što si zamišljen?

Pitam se, kao da ćeš mi nekad odgovoriti.
Ma.. Znam ja da nećeš.
Da ti nije žao, jer si tako lako odustao od mene.
Da nisi želeo da je bilo drugačije, jer bi onda i bilo.
Da ti ne nedostaje moj zagrljaj.
Da ne želiš moje prisustvo.

A da li me ćutiš?
Možda…
Ćutiš i trudiš se da zaboraviš da sam ikada postojala.
Takvi su ljudi.
Trude se da izbrišu svako sećanje na onog koga su povredili.
Na onog prema kome nisu bili ljudi.
Kukavice.
Lakše im je tako, nego da se potrude da nekome traju.