Pisanje je moj vrisak.

Podsetim se povremeno zašto sam počela da pišem i prenosim emocije u pisanu reč.

Počela sam da pišem, jer ljudi ne umeju da slušaju. Uvek nekako nađu načina da ti stave do znanja da ih ne zanima, da te ne razumeju, da znaju bolje, da to tako ne treba. A zaista nam nekada treba da nas neko sasluša. Ćutanje ume da guši.

S godinama sam počela više da ćutim. Ćutim i pišem. Da na \”kako si\” odgovaram sa \”dobro\” i kad mi je bilo najgore. Da uz osmeh kažem \”ma nije mi ništa\”, kada me pitaju šta mi je. Dok u sebi dodam \”proći će\”, progutam knedlu i nastavim da se smeškam.

Ljudi vole da se smeškaš, da si srećan, da ne pričaš mnogo, da ih slušaš i klimaš glavom. Dobro, ima i onih koji vole da sažaljevaju, ali ni oni ne žele da slušaju. Oni sami nađu razlog da te žale.

Ljudi vole da glumiš klovna, da ih zasmejavaš. Ja odavno nemam snage za to. Sada bežim od njih, u neki svoj svet. Nije to neki nerealni, svet mašte. Nije dobro mesto za beg. Realnost te stegne za vrat, davi, pritiska, a ti ne možeš ni da pustiš glas, a kamoli da vrisneš. A vrišti ti se iz sveg glasa.

Ne želim da sažaljevam sebe, niti nekoga kome bih se žalila, samo nekoga ko bi razumeo da ne mogu uvek da budem jaka. Nekoga ko bi saslušao, bez savetovanja, bez \”mogla si ovako, mogla si onako\”, \”što si to tako, trebalo je ovako\”, bez mudrovanja, bez \”ko zna zašto je to dobro\” loših uteha i bez premeravanja problema.

Shvatila sam da nema takvih ljudi. I onda sam počela da pišem, oslobađajuće je. Kad ti emocije stanu u grlu, izbaciš ih i zaista bude lakše. Bar na kratko. A u međuvremenu, do sledećeg pucanja, budeš jak, boriš se, trudiš se, ne odustaješ, ideš dalje. I sve ostalo što nosi život.

Pisanje je moj vrisak.