Oktobarska devojčica

Hrabro je sebe nazivala najvećim zaljubljenikom u Jesen, jer upoznavala je ljude koji su je voleli, ali ni približno kao ona nisu umeli da uživaju u svemu što zlatna Jesen pruža.
Volela je taj prelaz iz leta u jesen, taj dugi i topli zagrljaj dva godišnja doba na septembarskoj pozornici, kad se lišće sprema da zaigra svoj poslednji, najlepši ples pred zimski san.
Volela je sve boje Oktobra, od zlatno-žute preko narandžaste i crvene do čokoladno braon. Divila se tome kako on mrzitelje Jeseni ume da iznenadi miholjskim letom. Umeo je da ih odobrovolji, da im se uvuče pod kožu, tako da ni oni više ne mogu da budu mrgudi, već izmile na ulice da uživaju u šarenilu i poslednjim toplim zracima sunca pred prohladne jesenje kiše i zimske snegove.
Uživala je u tim prelazima koje je Oktobar tako divno umeo, njegovim kišama, prohladnim jutrima i večerima koje su je podsećale na duge šetnje, džempere, kapute i grejanje ruke u ruci.
Novembar, hm, on je već umeo da sve boje pretvori u jednu – sivu. Pred kraj novembarse sumorne predstave, već nema lišća na ulicama, a golo drveće tone u san polako, sanjajući neko novo proleće kada će se ponovo probuditi i oživeti.
Umeo je novembar da iznenadi i prvim snegom. Znao je on kako da se smrknutoj zimi uvuče pod kožu i pruži joj zagrljaj, moleći je da ne bude previše stroga.
I tako je uživala u Jeseni sve do polovine decembra, kada ta šarena, dostojanstvena dama spakuje svoje kofere, a ona devojčica u njoj počne da se raduje novogodišnjim ukrasima i januarskom snegu.
Ta devojčica je nekako umela u mnogo čemu da pronađe razlog za radost i osmeh, uprkos svemu što je zadesilo. A Oktobar… Oktobar je nosila uvek sa sobom. U srcu, u duši i u pogledu.

———————–
Autor teksta: Ivana Z.