Nisu to nikakve uspomene…
Ova moja luda glava ništa ne ume da zaboravi. Sve je tu, kao da se upravo dogodilo, a odavno je deo prošlosti. Nisu to nikakve uspomene. Bar ne one koje treba da se pamte. Samo sećanja na neke ljude od kojih sam pobegla slomljenog srca. I kad god sam sama sa svojim mislima, vrtim filmove po glavi. Još imam bezbroj pitanja bez odgovora. Nekada se pitam odakle izlaze, čini se da im nema kraja.
Nekada bih te šetnje kroz sećanja ispratila suzama. Satima bih plakala. Sada više ne mogu. Sve je još tu u glavi, samo ne mogu da plačem. A treba mi plač.
Još bole sve te laži kojih sam se naslušala. Sva ta ostajanja na rečima, koje je obavezno pratilo odustajanje bez pokušaja. Svi ti lažni komplimenti, iza kojih je postojao neki skriveni cilj, meni nepoznat. Obično nešto što svesna nikada ne bih uradila, zato odluče da lažu i da te teše, da te ubeđuju u sopstvenu iskrenost i kako su bolji od svih tih idiota koje si sretala pre njih. Oni su tvoji spasioci. Ređaju neke komplimente, satima su u stanju da govore o lepoti tvog osmeha. Čas te vole, čas te obožavaju, a još te nisu ni upoznali. Zapravo se i ne trude. Nije im to cilj.
Još bole sve te moje iluzije, koje su se slomile u paramparčad. Svi ti pokušaji da me upoznaju oni koji to nisu želeli. Boli to što moju iskrenost iskoriste protiv mene. I boli to što su me ubedili da su neki drugi vredniji od mene. A nikada ništa nisam tražila, osim da budem voljena. Izgleda da samo mene nisu umeli da vole.
Sada pročitam sve poruke i setim se svih izgovorenih laži i počnem da se smejem. Naglas. Ne zato što sam srećna. Već zato što je tragikomično. Tragikomično je što ljudi ulože toliko truda u laži… Što ne umeju da se posvete jednoj osobi. Što ne biraju sredstva da dođu do cilja. Što ispada da sam ja, ovako nesigurna i potpuno bez samopouzdanja, sigurnija i jača od njih. Što su kukavice, koje se kriju iza \”nisam hteo da te povredim\”. Što sam gledala kako me povređuju i nisam pokušala da ih sprečim. Što im nijednog trenutka nije žao što su povredili ljudsko biće.
Ne moraju da me vole, nikada. Ali su živi dokaz da svetom hodaju oni koji samo liče na ljude. U sebi nemaju ništa ljudsko i u stanju su da te pregaze, ako će ih to dovesti do cilja. Samo… Ne umeju takvi da vole nikoga. I čak sam i ja, ovako tužna i razočarana, srećnija od njih. Nikada neće osetiti kako je to kad se posvetiš jednoj osobi, kad voliš sve njene mane i nedostatke, kad je upoznaš i trudiš se da to između vas opstane. Kad uživaš u svim njenim vrlinama. Kad zadrhtiš od glasa, izgubiš se u pogledu, kad živiš za zagrljaj. Istina je da sam sama, ali su oni usamljeniji od mene. Samo su kukavice koje to sebi nikada neće priznati. Ni za manje strašnije istine nisu imali hrabrosti.