Ne pristajem na mimoilaženje

Možda me negde tamo čekaš
I pitaš se gde sam do sad, da li uopšte postojim i da li ćeš me prepoznati kad me sretneš
Možda nedeljom ujutru slušaš džez, piješ kafu i ne podižeš roletne
Možda ni ne slutiš da negde tamo i ja sve to radim
Možda osećamo da nam nešto ili neko nedostaje
A ne znamo ko i ne znamo gde da ga tražimo
Možda ti nekad nedostaje zagrljaj u kome ćeš zaboraviti svet oko sebe i probleme
Nesvestan da baš takav zagrljaj čekam oduvek
Možda hodaš ulicama Njujorka, Pariza, Berlina, Praga ili Rima
Hodaš i razmišljaš kako bi u dvoje bilo mnogo lepše stvarati uspomene
Sa rukom u ruci
Dok negde daleko sedim i maštam baš o takvim putovanjima
O zalasku Sunca u Pragu
O šetnjama Central Parkom
O kafi i pecivu u bašti nekog pariskog kafića s pogledom na Ajfelov toranj
O pogledu na more
O smehu, poljupcima i zagrljajima
Možda pred spavanje utoneš u svet knjige, koja baš slučajno sadrži priču o srodnim dušama
Pa ti vrati nadu da ipak postojim
Možda dok putuješ, gledaš kroz prozor i zamišljaš me
Ja ne umem da ti izmislim fizički izgled,
Sve ostale osobine jesam do detalja
Ne znaš ko sam, kako se zovem, gde sam, ni kada ćemo se sresti
I dok se kao i ja sudaraš s promašajima, nadaš se da će do susreta doći u ovom životu
Ni ja ne pristajem na mimoilaženje