Na ivici provalije
Imaš li nekad utisak da ti je život u tečnom stanju i da ti curi kroz prste? Ti stojiš nepomično, skupljaš prste, da se makar nešto zadrži u rukama, ali svestan si, iscureće pre ili kasnije. Imaš dve opcije, da curi kap po kap ili da raširiš prste i pustiš ga da isteče odmah. Neki nemaju strpljenja, puste i nastave samo da postoje. A neko se trudi da iskoristi svaki trenutak dok ne iscuri potpuno. Eto, meni često deluje da je baš tako.
Nekad mi se čini da je život poput marionete. Konce možeš da držiš ti ili da prepustiš nekom drugom. Ako ih prepustiš drugima, nemaš prava da se žališ što nije onakav kakvim si ga zamišljao. I ne možeš da očekuješ da taj neko celog života odlučuje umesto tebe, odbaciće konce, otići će i ostaćeš sam. Bez puta, bez cilja, želja i snova, potpuno bez navike da donosiš odluke i razmišljaš svojom glavom. Jezivo zvuči, zar ne?
Neko bi sad rekao da u životu ne zavisi baš sve od nas. I u pravu je, ali možemo da izaberemo kako će svi ti spoljašni faktori da utiču na nas. Ako konce držimo u rukama, sami biramo puteve, sami odlučujemo i težimo ostvarenju sopstvenih želja, teže odustajemo od njih i života. Borimo se do kraja, a spoljašnji faktori nas neće zastaviti. Bar ne iz prvog pokušaja. A često ti je za uspeh potrebno samo da ne odustaneš posle prvog neuspeha. Ili još gore, bez pokušaja.
Možda zvučim kao potpuna lujka, ali izgleda mi kao da godinama stojim na ivici provalije i razmišljam da li da pustim konce i odsedim tu do kraja ili da nastavim da upravljam, odlučujem, borim se. Još uvek biram ovo drugo. Samo nikako ne uspevam da nađem načina da preskočim tu provaliju. Kao da sam skupila prste i puštam da život teče polako, kap po kap, ali ne koristim trenutke koji su mi poklonjeni. Previše sam okupirana strahovima da ne mogu, da neću uspeti, da nije vredno, umesto da vreme, misli i energiju trošim na pronalaženje načina za preskakanje provalije.
Jednog jutra se samo probudiš i postaneš svestan činjenice da te taj isti život ne čeka, da su strahovi čista glupost, da jedino što nije vredno vremena i truda jesu upravo oni. I shvatiš da život možda nema neki veliki smisao, ali ne treba ga ni obesmisliti potpuno time što ćeš se prepustiti strahovima. Treba ga živeti.