Mogla bih, ali neću.

Mogla bih da ti pričam o tome kako kuca slomljeno srce.
Loše izlepljeno, kao kolaž koji prave klinci na likovnom u drugom razredu osnovne škole.
Čas preskače, čas kuca ubrzano, a nekad ga ne čujem.

Mogla bih da ti pričam o tome koliko je volelo.
I da više ne želi da voli.
Kažu to se ne zaboravlja, kao vožnja bicikla.
Nije to pitanje umeća, već umora.

Mogla bih da ti pričam kako više ne verujem u reči.
Hvala Bogu, jer koštala me ta vera mnogo.

Mogla bih da ti pričam kako sada čekam dela.
Još ih nisam dočekala.

Mogla bih da ti kažem da još uvek želim.
Ljubav, poštovanje, razumevanje, trajanje.

Mogla bih i da dodam da se još uvek nadam da to negde postoji.
Možda me i pronađe.

Mogla bih satima da ti pričam o svojim snovima.
Još ne odustajem od njih.

Mogla bih i o tome kako sam umorna od uzaludnosti.

Mogla bih, ali neću.

Nikoga to ne zanima,
a ponajmanje onog koji želi da zaboravi i izbriše moje postojanje,
jer ga podseća na to da je bio nečovek.