Jedvačekanja

Stanice i peroni su tužna mesta.
Posmatram na njima sve te sastanke i rastanke…
U sastancima ima ogromne sreće, a u rastancima mnogo tuge.
Ne znam priče nijednog od tih parova,
a opet mi se čini da je svaki od tih sastanaka i rastanaka priča za sebe.
Stojim tako dugo sama na stanici…
U tom gradu koji čuva nekoga ko je mogao da bude moja priča.
Pa sednem na neku klupu i pokušavam da ne zaplačem.
A plakala bih satima….
Sve dok ne isplačem ovo što boli.
Ovo što skupljam u sebi, a govorim da je prošlo.
Sve dok ne isplačem to odustajanje koje mi brani da sklonim zidove oko srca.
Sve dok ne isplačem tugu što te nema na toj stanici, što me ne čekaš, što i ne znaš da sam tu.
Od svega imam samo jedan rastanak bez zagrljaja, bez zbogom…
Ne može čovek da ne plače kad mu neko koga pusti u srce i život, pokaže da nije vredan ničega.
Ali izdržim.
Pokušavam da skrenem misli, da ustanem sa klupe i odem svojim putem.
Misli me verno prate.
I onda bežim iz tog grada što pre i što dalje, a nekada sam ga toliko volela.
Odlazim bez te svoje priče, koja je tako lepo izgledala u mojoj glavi.
I nikada se nije pretvorila u realnost, uprkos mojoj želji.
Nije dovoljno da želi samo jedno, ali kasno shvatimo da želja nije obostrana.
Odlazim i razmišljam kako je lepo kad imaš nekoga da te dočeka i isprati.
Lepo je, jer uvek imaš nešto da jedva čekaš.
Ja sam postala neko bez jedvačekanja, sa ogromnom prazninom u srcu.
Pokušavam to da promenim, ali se i dalje sudaram sa promašajima.
Možda je nekima suđeno da ostanu sami…
Sreća pa ne verujem u sudbinu.
Još uvek se nadam i verujem da ću sresti neko svoje jedvačekanje.