Jednog, naizgled običnog dana, odlučila sam ponovo da verujem

Bilo je to jednog naizgled običnog dana. Sunčan i stvoren za šetnju. Šetala sam dugo pored reke i odlučila da sednem na jednu od klupica. Pored mene sedela je jedna starica, zagledana u reku.

Nisam obratila odmah pažnju na nju. Trgla me je iz sopstvenih misli kada mi se obratila. Pomislih: \”Opet neka starica željna razgovora, kako uvek mene izaberu za razgovor!?\”. Ne volim besmislene razgovore, pa nisam bila oduševljena.

Reče mi: \”Danas je tačno dve godine otkako sam sama\”. Slegla sam ramenima. \”Zar nismo svi sami?\” – upitah je. Učinilo mi se da me nije čula. Nastavila je da priča o tome kako su se ona i njen muž voleli 50 godina, voleli su da šetaju pored reke i uživaju u pogledu, a sada je ostala sama. Kaže, nisu se razdvajali.

\”Mislite da je to bila prava ljubav?\”

\”Ne postoji, devojčice, prava ljubav. Samo ljubav. Ovo je bilo to. Ali čak i ona ne traje, jer život je prolazan. Ljudi su prolazni.\” – reče mi starica i duboko uzdahnu.

Sada smo ćutale obe.

\”Mislite da je ta ljubav vredna bola koji dolazi posle nje?\”

\”Naravno. To što će se sve jednom završiti, ne znači da ne treba uživati dok traje.\”

\”Meni se čini da takvih ljubavi više nema.\” – rekla sam odsečno, ubeđena u svoj stav.

\”Možda danas samo treba upornije tražiti. Ne odustajati posle promašaja.\”

\”Moguće, ali posle niza promašaja se čovek umori od traganja i pokušavanja.\”

\”To nikako ne smeš. Ne smeš da se umoriš. Život je pun problema. Da nisam imala ljubav i zagrljaj kada je potrebno, mnoge ne bih umela da preživim. Ljubav je ono što te pokreće, daje volju i snagu. To je oslonac u životu. Znaš da imaš podršku u teškim trenucima i nekog s kime ćeš podeliti sreću.\” – ljutito odgovori starica.

\”Zar za to ne služe prijatelji?\” – nastavljala sam uporno sa pitanjima.

\”Naravno, ali prijatelji imaju svoje živote i svoje probleme. Ne mogu stalno biti tu. I to je sasvim normalno. Partner ti je i prijatelj i saputnik i ljubavnik.\”

\”Kažu da i ta ljubav vremenom prerasta u poštovanje…\”

\”Ne, dete moje, to nije tačno. Ljubav podrazumeva poštovanje od samog početka. Nema ljubavi bez poštovanja\”, prekinu me starica.

\”Da, naravno. U pravu ste.\” – rekoh.

Zaćutale smo obe.

Starica ustade i reče: \”Kasno je, pada mrak. Moram da krenem. A ti, dete, nemoj da odustaješ od traganja. Ja sam izgubila ljubav, ali imam predivne uspomene. Da se sećam, da me nasmeju, da mi ulepšaju ovo malo dana koje mi je ostalo. Itekako je bilo vredno voleti. U to nikada ne sumnjaj.\”

Nasmeja se i na njenom izboranom licu videli su se pomešana sreća i bol. Videla se lepota. Sjaj i umor.

Samo se još jednom okrenula i rekla mi: \”Veruj, devojčice\” i otišla.

Sedela sam još malo i razmišljala o svemu što mi je rekla, o njenom osmehu prepunom tuge, ali i topline. O tome kako je uprkos prolaznosti života, njen ipak bio ispunjen.

Odlučila sam da nastavim da verujem.