Iluzije su opasna igračka.
Kineska.
Ne traju dugo i lako se lome.
A kad se lome, lome se u najsitnije delove. I jedan delić uvek završi u srcu, duboko. Toliko duboko da godinama ne uspevaš da ga izvadiš. I samo tako stoji tu, rana krvari, a onda jednog dana uspeš. Izvadiš ga, zalepiš tu opasnu igračku i ponovo se igraš. Igraš se kao da već od nje nemaš ožiljak na srcu i kao da neće ostaviti još jedan.
Ponavaljaš postupak iznova i iznova, ožiljci se ređaju. Na kraju ne možeš ni da se setiš kako si živeo bez njih.
A život prolazi. Ne čeka nikoga. Ne mari za to što sediš između mašte i realnosti i igraš se svojim iluzijama o ljudima, dobroti, pravdi, pa i njemu samom. Neće on da te čeka da naučiš da živiš. Realnost te udara toliko jako, ostavlja modrice po duši, a ti zaneseno gledaš u svoje iluzije i ne želiš da ih se odrekneš.
A vreme curi.. To je jedino što ne možeš da vratiš.
Život nije peščani sat, da ga okreneš kad iscuri kako bi tekao iznova.
Devojčice,
ostavi iluzije za sobom, odrasti i nauči da živiš..
Dok nije kasno.
