I odraz u ogledalu je zaplakao…

\”Idiote!
Nakazo!
Pogledaj na šta si se napravila!
Zbog koga?
Misliš da je neko toga vredan?
Budalo!
Gusko!
Glupačo!
Dozvolila si sebi da se uništiš.
Sram te bilo!
Probudi se iz te tvoje bajke.
Ljudi su grozni, bu hu.
Nisi otkrila ništa novo.
Bili su i biće grozni.
A ti si bila i ostaćeš budala!
Džaba ti ta tvoja pamet, kad ne umeš da je iskoristiš.
Što bar jednom sebe ne poslušaš?
Zašto bar jednom ne uradiš nešto dobro za sebe?
Zašto!?
Je l\’ me čuješ, tebe pitam!?
ZAŠTOOOO!?\”

I odraz u ogledalu je zaplakao.

Oduvek sam bila najsurovija prema sebi. I realna. Nisam sebe zamišljala kao prelepu princezu. Svesna sam svih svojih nedostataka, nažalost. Kažem, nažalost, jer valjda bih lakše podnosila sve(t) da sam imala to lažno samopouzdanje. Da sam hvalila sebe, da sam se izdizala iznad ostalih. A ovako sam sebe pripremala za taj spoljašnji svet. Površan svet, koji ne prihvata nikakva odudaranja. Smišljaju pogrdne nadimke, ismejavaju bukvalno sve što se ne uklapa u njihovo \”lepo\”. A nikada svima nećete biti lepi. Pokušavala sam sebe toliko da uvredim, da me tuđe reči ne dodiruju. Nisam uspela. Naravno, zato što je ovakav odnos prema sebi nedopustiv. Najlepši ste. Bilo da ste previše mršavi ili gojazni, klempavi, sa velikim nosem, krivim nogama. I tek kada to shvatite i kada svom odrazu u ogledalu počnete da pričate drugu priču, prestaće da vas povređuju tuđe reči. Do tada vas, baš kao i mene, nijedna uvreda neće promašiti.