Grad…

Volela je taj mali grad na jugoistoku jedne davno zaboravljene zemlje, od koje je svako normalan odavno digao ruke. Bio je to njen grad. U njemu se rodila, proživela sve lepe trenutke svog detinjstva i preživela sve ružne trenutke odrastanja. Svako godišnje doba nosio je ponosno, ali je najlepši bio u jesen. Obožavala ga je tako prekrivenog lišćem i obojenog bojama jeseni. I sada, kada treba da ode, zna da će joj nedostajati. Nedostajaće joj ulice, kej, parkovi, Tvrđava. Nedostajaće joj i one gužve i histerija ljudi čim padne kiša ili sneg.  Oh, kako je samo lep kada je prekriven snegom. Nedostajaće joj i skromni, ružnjikavi i uglavnom pokvareni novogodišnji ukrasi. Nedostajaće joj čak i prepune autobuske stanice, koje mirišu na roštilj. Ima toga svuda, ali nikada neće biti isto. Ovaj grad je umeo da je teši kada joj je bilo najteže, ali mora da ode. Ne veže je tu više ništa, osim samog tog grada i uspomena.