Nekad se pitam na šta bi mi život ličio da nemam emocije, da sam operisana od istih… Možda bi sve bilo lakše. Nema tuge, nema nervoze, samo ravnodušnost. Ali čini mi se da poenta življenja nije ravnodušnost. Bilo bi dosadno bez emocija. Svaki dan isti. Ovako se smenjuju sreća i tuga, pa ubiju monotoniju.
Ništa ne umem da radim bez emocija. Ne umem malo da volim, ne umem malo da verujem, ne umem malo da se razočaram, ne umem malo da se iznerviram. Burne reakcije mi dođu kao \”dobar dan\”.
Sve proživljavam i preživljavam po hiljadu puta, analiziram, vagam… I umorila sam se od toga. Nimalo nije jednostavno. Možda sam zato i bila komplikovana, možda su zato odustajali od mene. Emocije su komplikovane, posebno za one koji ih se plaše. Ne znaju šta će s njima.
Ko zna, možda negde postoji neko ko ume da se nosi sa tim burnim reakcijama i ko ume da zagrli sav ovaj haos koji emocije u meni naprave. I ako budem imala sreće, možda ga i sretnem u ovom životu.
