Čekanjem do besmisla
Kako sam mogla da dozvolim sebi da budem toliko nerealna?
Pitam se već duže vreme i ne nalazim odgovor. Valjda svi poželimo da nekome budemo toliko bitni da zavoli sve ono što jesmo i da nikad ne poželi da nas menja. Kako sam sebi mogla da dozvolim da i na tren pomislim da mogu da budem glavni akter u nečijoj priči? Čak i u svojoj sam sporedna uloga. Gledam život kako prolazi pored mene, dok stojim u mestu i čekam. Ne znam više ni sama šta čekam, dokle ću čekati i zašto čekam… A nije da se nisam zapitala nebrojeno puta. Svaki put dođem do istog odgovora – čekam uzalud nešto što nikada neće doći, jer ako sam u nečemu dobra, to je da zarobim sebe u uzaludno čekanje. Kako sam mogla sebi da dozvolim da i na tren pomislim da ću nekome biti prioritet i jedini izbor? Neki se rodimo da to nikada ne budemo. Nikada, jer smo uvek oni koji u svakom odnosu vole više, oni kojima je više stalo. Takvi nikada nisu bitni. Takvi se cene tek onda kada odu, a tada bude kasno. Obično ostaju dok sebe ne unište potpuno, a kad reše da sakupe sve svoje delove i odu, ništa ih ne može vratiti.
Ipak, boli. Boli kada poveruješ u reči, jer toliko jako želiš da su istina i ne vidiš da nema dela kojima bi se opravdale. Boli kada na tim rečima stvoriš svet u koji se zatvoriš i ne želiš nazad u realnost, a ona te vuče ka njoj. Ne da ti da maštaš, da se zanosiš dugo. Svaki pad u realnost zaboli do kostiju. Svaki te slomi. Sa svakim padom u realnost, duša ti je sve umornija. Umorna od truda, od želja koje nikada neće postati stvarnost, od čekanja, od nadanja, od verovanja. Boli kad shvatiš da je sve uzalud, da si gradio svet na lažnoj nadi. I onda krenu pitanja. Napadaju te sa svih strana dok ti nepomično sediš i zuriš u prazno, pokušavaš da progutaš knedlu u grlu i da skloniš pretežak kamen sa grudi, koji ti ne da da dišeš. Pitaš se zašto si opet nebitna? Zašto opet ništa nisu prepoznali u tebi? Zašto su te opet iskoristili i napravili budalu od tebe? Zašto te nisu pustili u svoj svet? Zar nisi vredna ničega? Tišina oko tebe grli, steže i imaš osećaj da ćeš se slomiti u milion delova, koje nikada više nećeš umeti da sastaviš.
Kako se nastavlja život kad se potpuno razočaraš u sve u šta si verovao? Kako se ide dalje kad više ne veruješ ni u šta, ne veruješ nikome? Kako se nastavlja bez smisla, bez želja, bez nade?Kako se ide dalje bez snova, kad shvatiš da ne umeš da ih ostvariš i da je bolje da ih prepustiš drugima? Neki sposobniji ljudi će živeti te snove, ti ne umeš. Ne znam kako se ide dalje s ovom prazninom, sve više mi se čini da samo nastaviš da postojiš dok ti ne iscuri vreme. Još jedan život uzalud potrošen. Često sam se kao dete pitala kako to ljudi ostanu sami, bez igde ikoga? Sada znam. Izaberu to. Kad ne pripradaju vremenu u kom žive, kad se razočaraju u sve oko sebe, kad su umorni od novih besmislenih početaka koji nikuda ne vode, izaberu da ostanu sami. I koliko god to bilo tužno, bolje je tako.
Bolje je zaista biti sam, nego se večito među ljudima osećati usamljeno.