Biću dobro.

Sve se ređe vraćam u onaj deo prošlosti koji te čuva. Setim te se, ali trudim se da ne otvaram fioke, da ne preturam po uspomenama. Trudim se, ali zalutam ponekad. Slučajno. Vrati me pesma, pomen tog grada, srećan kraj na filmu koji nismo imali i nećemo, jesen, datumi, sitnice koje si tako lako pamtio o meni. Još volim sve te gluposti, samo me sada sećaju na tebe.

Onda krenem da vrtim u glavi sve naše besmislene razgovore i moja glupa pitanja kojima sam želela da produžim razgovor. Baš čudno za nekoga ko ne voli da razgovara sa ljudima. U ovim sam uživala, valjda se zato sećam svakog od njih. Sećam se i svih zamerki da delujem hladno, nezainteresovano. Nisi jedini koji mi je to zamerio, samo sam ovde imala potrebu da to ispravim. Nekako se činilo da nikada nećeš odustati od mene. Prepustila sam se, misleći da ovog puta nema šanse da napravim grešku. Pogrešila sam.

Odjednom sam postala komplikovana, a moja pitanja ostajala su bez odgovora. Počela sam da shvatam da više nema smisla postavljati ih, ali nisam umela da prestanem. Pokušavala, pokušavala i pokušavala. Meseci su prolazili, jer vreme ne čeka nikoga. Ono nije stalo, samo sam se ja zaustavila. Ti si počeo nekoj drugoj da odgovaraš na besmislena pitanja, vodio s nekom drugom razgovore do jutra, imao sa njom neku vašu jesen. I zimu. I proleće… A ja, ja sam zbunjena stajala u mestu i nisam imala pojma ni o čemu. To saznanje me je puklo posred srca. Slomilo iluzije, snove, (lažnu) nadu, svet. Trebalo je da znam, da osetim, da odustanem, pustim. Ali svojim prisustvom mi nisi dao da odem. Nisam bila dovoljno jaka. A sada je definitivno bio trenutak za to. Slomljena i razočarana, trebalo je da nastavim dalje.

Postao si samo jedan od onih kojima sam po navici odgovarala \”dobro sam\”. A nisam bila dobro, nisam ni sada. Ali sam ti oprostila to poniženje. Dugo ni to nisam mogla.  Sad još samo ostaje da naučim da oprostim sebi, da uhvatim te konce kojima si se igrao sa mnom, i počnem da upravljam svojim životom. Da dozvolim opet nekome da mi se toliko približi, da dozvolim sebi da se opet zaljubim. Tada će prestati da mi nedostaju naši razgovori koji su samo meni imali smisla i samo meni značili.

I još ovo.. Taj grad je dovoljno veliki da te nikad ne sretnem, ali ako te ponekad bude zanimalo kako sam…

Biću dobro.