Menjam emocije za ravnodušnost

Često se čini da nam se u životu dešavaju isti ljudi. Samo im se razlikuje ime, prezime i fizički opis. Sve ostalo deluje kao već viđeno. Iste laži dok se kunu u iskrenost. Isti postupci, iste igrice, ista gluma. Isto razočaranje kad sastavim puzle, sklopim kockice i otkrijem istinu.

Kao da život zna da nismo naučili lekciju, pa ponavlja testove. Kao da očekuje da konačno prestaneš da ponavljaš greške. Ne vredi, nikako da dobijem prelaznu ocenu. Nikako da naučim da ne verujem ljudima, da se ne navikavam i ne vezujem srce za njih. Poklonim poverenje, pa gledam kako ga gube. I samo meni bude žao, samo ja treba da prebolim i nastavim dalje. Samo je moj svet uništen.

Nije dar biti emotivan. Kazna je, u to sam sigurna. Emotivci sami stvore svoj pakao još tokom života. Večiti borci za pravdu i ideale. Lome se i sastavljaju čitavog života. Teško da tu ima mesta za neki veći uspeh.

Ne znam za druge, ali sam se ja umorila i rado bih ih odstranila. Možda nekome trebaju, meni ne. Treba mi ravnodušnost, da se odmorim od analiziranja svega i svačega i pokušaja da razumem ono što je nemoguće razumeti.

Menjam emocije za ravnodušnost. Bar na nedelju dana. Mada sumnjam da bi neko pristao na takvu razmenu.