Pet meseci je kako te nema...
Otkako si mi srušio svet
i ubedio me da ne vredim ništa.
Ubedio si me..
Nisam dovoljna.
Neko sam od koga se beži,
a nisam te čak ni jurila..
Stajala sam u mestu i gledala ti leđa dok odlaziš.
Mnogo je vremena prošlo...
Ti me se i ne sećaš više...
Možda lažeš neku drugu,
a možda neku i voliš stvarno.
A ja...
Ja još uvek tužno gledam u tu kulu od peska
koju si mi srušio tog jutra...
Zaglavila sam se u tom avgustovskom jutru,
a znam da moram da krenem dalje..
Samo ne znam kako,
jer još uvek sa tobom pričam
iako nisi tu...
Pričam ti kako sam samo želela da te volim.
Da sam ti se divila kao nikad nikome,
a tako sam ti i verovala.
Pitam te, zašto nisam bila vredna truda?
Ili makar pokušaja?
Odgovora nema.
Samo zidovi oko mene,
umorni od mojih monologa.
Znaš,
ne čekam te više...
Ali volela bih da ti još jednom čujem glas.
Da te još jednom zagrlim,
iako me tvoje trnje još boli.
Pet mračnih meseci je prošlo,
a ja bih i danas sve za tebe učinila,
mada znam da ti od mene ništa ne treba.
Sve bih ti oprostila,
posle samo jednog \"izvini\",
koje nikada neću dočekati.
I šta će mi?
Bilo bi lažno,
jer tebi nije žao.
Proći će još mnogo meseci.
Pa i godina.
Jedino čega se plašim je
da ću te se i tada sećati ovako jasno kao danas.
I da ćeš isto boleti.
Vreme ne leči ništa.
Nauči te kako da živiš sa bolom.
